Pandemija virusa COVID-19 i restriktivne mere koje su države uvele, suštinski su doveli do „zatvaranja“ lokalnih, regionalnih i globalnih privrednih tokova. Zabrana kretanja, okupljanja i poslovanja (osim „srećnoj nekolicini“ u industrijama od suštinskog javnog značaja), opteretila je nacionalne ekonomije i generisala ogromne gubitke u privatnom sektoru. Na izvestan način, moglo bi se reći da su zemlje širom sveta, uključujući Srbiju, u cilju spasavanja ljudskih života „žrtvovale“ ekonomiju. Međutim, iako su mere očuvanja javnog zdravlja svakako bile opravdane, njihovo uvođenje izložilo je državu riziku od velikog broja odštetnih zahteva privrednika koji su pretrpeli finansijske gubitke.
Po državu su naročito opasni odštetni zahtevi stranih investitora i vlasnika stranog kapitala kojih u Srbiji, kao zemlji uvoznici direktnih stranih ulaganja i kapitala, ne manjka.
Pozadina problema
Prekogranični investicioni tokovi regulisani su, najčešće, dvostranim međunarodnim sporazumima o podsticanju i zaštiti stranih ulaganja (engl. Bilateral Investment Treaties – „BIT“), koje po pravilima međunarodnog javnog prava zaključuju države. U skladu s odgovarajućim BIT-om, ulagač iz jedne države ugovornice („zemlja porekla“) investira u određeni privredni sektor druge države ugovornice („zemlja domaćin“) po osnovu ugovora koji zaključuje s državnim organom, javnim preduzećem ili drugim licem koje odredi zemlja domaćin. Na taj način, između stranog ulagača i korespondentnog „lokalnog partnera“ nastaje ugovorni odnos s definisanim pravima i obavezama, koji se zasniva na primeni lokalnih propisa.
Međutim, šta se dešava ukoliko usled radnji ili propuštanja „lokalnog partnera“ strani ulagač pretrpi imovinsku štetu? Da li će posegnuti za pravnom zaštitom koju pruža zakonodavstvo zemlje domaćina i koja se ostvaruje pred pravosudnim organima te zemlje? Jasno je da inostranom investitoru ovakva opcija nije primamljiva, što zbog slabijeg poznavanja lokalnih propisa, što zbog sumnje u nepristrasnost sudova. Upravo iz tog razloga, strani ulagači rutinski pokreću međunarodne investicione arbitraže, hibridne postupke rešavanja sporova koje predviđaju BIT-ovi i u kojima su pravila igre drukčija: spor se izmešta iz arene nacionalnog sudstva i zakonodavstva u arenu međunarodnog prava i neutralnog tela koje presuđuje.
U čemu je problem?
Uvođenje restriktivnih mera tokom vanrednog stanja u Srbiji dovelo je do velikih ekonomskih gubitaka u privatnom sektoru. U cilju olakšavanja tih finansijskih pritisaka, Srbija je uvela niz mera ekonomske pomoći koje, međutim, nisu bile dostupne svim privrednim učesnicima. S aspekta potencijalnih investicionih sporova, i restriktivne mere i pravljenje distinkcije između privrednika po pitanju prava na neku od mera pomoći, problematični su. Ovo stoga što BIT-ovi redovno sadrže odredbe kao što su zabrana diskriminacije, zabrana eksproprijacije, i obaveza nacionalnog tretmana, koje se u arbitražnoj praksi neusaglašeno i vrlo široko tumače.
Suštinski, to znači da bi ulagači iz bilo koje od 48 zemalja s kojima Srbija trenutno ima potpisane važeće BIT-ove, prema podacima Konferencije UN o trgovini i razvoju, uz malo kreativnosti i „pravne gimnastike“, mogli ekonomske posledice vanrednog stanja po svoje poslovanje pripisati državi u odgovornost u smislu povrede BIT-a i zahtevati naknadu štete. Srbija bi se, tako, našla u nebranom grožđu, jer odštetni zahtevi stranih ulagača redovno glase na više desetina miliona evra.
Ima li nade za Srbiju u slučaju investicione arbitraže?
Ukoliko se nađe u koži tužene, Srbija bi na raspolaganju imala nekoliko odbrambenih mehanizama.
Pre svega, u cilju isključenja eventualne protivpravnosti preduzetih mera s aspekta konkretnog BIT-a, bilo bi neophodno analizirati odredbe samog sporazuma kako bi se utvrdilo da li sadrži klauzulu o isključenju odgovornosti u slučaju više sile i da li bi pandemija virusa COVID-19 predstavljala slučaj više sile.
Ipak, čak i ukoliko konkretni BIT ne sadrži takve odredbe, država bi mogla da se osloni na Pravila Komisije UN za međunarodno pravo o odgovornosti države za međunarodno protivpravne akte („Pravila“). Naime, Pravilima je isključena međunarodna protivpravnost postupanja države ukoliko ju je viša sila, to jest nepredvidljiv događaj van njene kontrole, faktički onemogućio da ispuni svoju obavezu, pod uslovom da država nije doprinela nastanku više sile, odnosno da nije prihvatila rizik njenog nastupanja.
Alternativno, država bi se mogla pozvati i na okolnost nevolje kako bi isključila protivpravnost nekog svog akta na kom strani ulagač zasniva svoj tužbeni zahtev. Ovo je moguće jer Pravila isključuju protivpravnost ukoliko država nije imala drugog razumnog način da spase živote lica koja su joj poverena, pod uslovom, naravno, da država nije doprinela situaciji nevolje, odnosno da preduzeti akt nije izazvao sličnu ili veću opasnost.
Konačno, kao poslednju liniju odbrane, država bi mogla da iskoristi slučaj nužde. U skladu s Pravilima, međunarodna protivpravnost isključena je u slučaju nužde ukoliko je sporni akt bio jedini način da država odbrani svoje osnovne interese od teške i neposredne opasnosti i ukoliko takav akt nije ozbiljnije ugrozio osnovne interese zemlje porekla iz BIT-a, opet pod uslovom da zemlja domaćin nije doprinela stanju nužde i da pozivanje na nuždu nije isključeno konkretnim BIT-om.
Zaključak
Iako je gotovo izvesno da će u bliskoj budućnosti doći do bujice međunarodnih investicionih sporova, ishodi tih sporova su, u najmanju ruku, neizvesni. Navodna šteta po strana ulaganja i kapital nastala je u veoma specifičnom i u savremenom svetu nezapamćenom spletu okolnosti. Zbog toga će obema stranama u sporu biti potrebni kvalifikovani, vešti i kreativni pravni zastupnici kako bi svom klijentu obezbedili pozitivan ishod spora.
