Tokom vanrednog stanja u Srbiji, koje je trajalo od 15. marta do 6. maja 2020. godine, postojalo je pravilo da se osobama koje ulaze u Republiku Srbiju rešenjem određuje samoizolacija. Ukidanje vanrednog stanja dovelo je i do ukidanja ovog pravila, ali je dalji razvoj epidemiološke situacije doveo do uvođenja pravila o posebnom zdravstvenom nadzoru za građane Srbije koji su se nedavno vratili iz inostranstva, kojim se indirektno vraća obaveza samoizolacije.
Naime, od 18. septembra 2020. godine važi pravilo da oni koji se vrate u Srbiju moraju da budu pod posebnim zdravstvenim nadzorom, po pravilu, u trajanju od 10 dana. Kako stoji u Obaveštenju Ministarstva zdravlja, građani pri prelasku granice dobijaju zdravstveno upozorenje. Prvi korak u ispunjavanju obaveza iz upozorenja jeste popunjavanje online testa-upitnika koji je pokazatelj da li se treba javiti u COVID ambulantu. Po isteku 10 dana od popunjavanja, ukoliko niste dobili uputstvo da se javite u COVID ambulantu, trebalo bi da ponovo popunite upitnik. Ako rezultati pokažu da nema razloga za brigu, posebni zdravstveni nadzor prestaje. Ako pak niste u mogućnosti da ispunite online upitnik, potrebno je da kontaktirate nadležni zavod za javno zdravlje u svom gradu gde ćete dobiti dalja uputstva.
Štaviše, radi brže dijagostike COVID-19, na sastanku Kriznog štaba 22. oktobra 2020. godine doneta je odluka o uvođenju brzih antigenskih testova, tamo gde je takav test indikovani kao odgovarajući. Pored toga, na istom sastanku je navedeno da PCR testovi za ulazak u zemlju još nisuobavezni, ali da postoji mogućnost da se ta mera uvede u budućnosti.
Iako navedena mera zdravstvenog nadzora nije okarakterisana kao samoizolacija ona je ipak implicitna, s obzirom da se obavezanim licima preporučuje da ograniče svoje kretanje i kontakt s drugima.
Kakva je interakcija ove mere sa pravilima o bezbednosti na radu, imajući u vidu ovaj efekat date mere?
Pravilnik o preventivnim merama za bezbedan i zdrav rad za sprečavanje pojave i širenja epidemije zarazne bolesti predviđa obavezu zaposlenog da obavesti poslodavca ukoliko sumnja na simptome COVID-19 kod sebe, drugih zaposlenih ili kod članova porodice. Zaposleni koji je pod posebnim zdravstvenim nadzorom bi mogao tvrditi da je pod nekom vrstom samoizolacije, da je to pitanje bezbednosti i zdravlja na radu, te da je s toga rizik da radi na mestu na kojem bi trebalo da radi po svom ugovoru o radu. To otvara pitanje njegovog rada tokom trajanja nadzora, a odgovor će zavisiti od razvoja zdravstvenog stanja zaposlenog tokom posebnog nadzora. Ukoliko se pokaže da zaposleni nije sposoban da obavlja svoje radne zadatke, obratiće se lekaru koji će mu propisati bolovanje. U tom slučaju, prema Zakonu o radu, zaposleni je dužan da obavesti poslodavca o privremenoj sprečenosti za rad i o tome dostavi odgovarajuću potvrdu u roku od tri dana od dana nastupanja privremene sprečenosti za rad.
Šta kada zaposleni, koji se vratio iz inostranstva, tokom trajanja posebnog zdravstvenog nadzora, nema simptome bolesti? Da li bi odluka poslodavca da da otkaz bila opravdana?
Kako bi izašli iz ovakvog pravnog limba, a istovremeno zadovoljili propise o bezbednosti i zdravlju na radu, kao i svoje poslovne interese u otežanim uslovima rada, poslodavci bi trebalo da osmisle na koji način će regulisati rad zaposlenih koji su pod zdravstvenim nadzorom a bez simptoma. Kao jedno od najsigurnijih rešenja, javlja se mogućnost rada od kuće tokom posebnog zdravstvenog nadzora. Ovakav rad bi se regulisao aneksom ugovora o radu, što je pravno bezbedno kako za poslodavca, tako i za zaposlenog Ministar rada je u Izjavi od 21. oktobra 2020. godine naglasio da oni koji rade od kuće imaju ista prava kao i oni koji rade u prostorijama poslodavca i da u tom smislu ne sme biti pravljena bilo kakva razlika u tretmanu na štetu onih koji rade od kuće.
Jasno je da je trenutna situacija ozbiljan izazov i za poslodavce i za zaposlene. Ishitrene odluke poslodavaca u negativnom smeru, u situaciji posebnog zdravstvenog nadzora, nose sa sobom pravne rizike. Da bi se poslovanje odvijalo bez prevelikih teškoća i kako bi se očuvalo zdravlje i dobrobit zaposlenih, potrebno je da se i poslodavci i zaposleni pridržavaju važećih pravila i da obe strane rade na postizanju poverenja i dogovora, a sve u cilju ostvarivanja minimuma prava i obaveza zaposlenih koje propisuje Zakon o radu. Društveni dijalog igra ključnu ulogu u postizanju rešenja koje je najbolje za obe strane u radnom odnosu.
