Sloboda kretanja – obruč koji se steže
Od 15. marta kada je u Republici Srbiji („RS“) uvedeno vanredno stanje, odnosno od 18. marta kada je Ministarstvo unutrašnjih poslova donelo Naredbu o ograničenju i zabrani kretanja lica na teritoriji RS („Naredba“), nekoliko puta su menjane mere u cilju pronalaženja najefikasnijeg načina sprečavanja širenja korona virusa. S obzirom da se u javnosti dosta govori o tome, praktično je postalo opštepoznato o kojim merama se radi i na koga se odnose zabrane poznate kao policijski čas. Međutim, i pored toga postoji dosta ljudi koji se ne pridržavaju propisanih mera. Koja ograničenja propisuje Naredba? Naime, Naredbom je zabranjeno:
osim subotom od 4 do 7 časova;
Izuzetno, dozvoljeno je izvođenje kućnih ljubimaca u periodu od 23 časa do 1 čas narednog dana, kao i nedeljom u periodu od 8 do 10 časova, u trajanju od 20 minuta, najviše do 200 m udaljenosti od mesta prebivališta, odnosno boravišta, počev od 4. aprila 2020. godine.
Dodatno, u vreme kada je izlazak lica dozvoljen, zabranjuje se da se više od dva lica zajedno kreću ili zadržavaju na javnom mestu na otvorenom prostoru. Međutim, ova zabrana se ne odnosi na roditelje sa maloletnom decom. Takođe, prilikom održavanja sahrana zabranjuje se prisustvo više od 10 lica, uz obavezno poštovanje međusobne udaljenosti prisutnih od 2 metra. Pored ograničenja kretanja, za sve osobe koje su se vratile iz inostranstva i za one koji su bili u kontaktu sa zaraženim, propisana je samoizolacija.
Posledice nepoštovanja zabrana
Zabrane, iako jasne i precizne, nisu svi građani shvatili na adekvatan način uprkos ozbiljnosti situacije prouzrokovane korona virusom. Kako se ne mali broj građana ne pridržava ovih mera, potrebno je bilo organizovati rad sudova u cilju kažnjavanja onih lica koja ne poštuju mere zabrane kretanja. Naime, prema Naredbi, nepoštovanje navedenih mera kazniće se za krivično delo u skladu sa Krivičnim zakonikom RS („KZ“), a za prekršaj u skladu sa Uredbom o prekršaju za kršenje Naredbe ministra unutrašnjih poslova o ograničenju i zabrani kretanja lica na teritoriji RS („Uredba“).
Naredbom nije određeno koja krivična dela su u pitanju, ali se može pretpostaviti da se radi o nekom delu iz grupe krivičnih dela protiv zdravlja ljudi. Prema dosadašnjim slučajevima najčešće je u pitanju krivično delo nepostupanje po zdravstvenim propisima za vreme epidemije (član 248 KZ), za koje će se kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do 3 godine svako ko za vreme epidemije opasne zarazne bolesti ne postupa po propisima, odlukama ili naredbama kojima se određuju mere za njeno suzbijanje ili sprečavanje. Pored toga, imajući u vidu radnju izvršenja u obzir dolazi i prenošenje zarazne bolesti (član 249 KZ) kao posledično krivično delo. Ovo krivično delo čini svako ko ne postupa po propisima, odlukama ili naredbama za suzbijanje ili sprečavanje zaraznih bolesti, pa usled toga dođe do prenošenja zarazne bolesti, kazniće se zatvorom do tri godine. Za teška krivična dela protiv zdravlja ljudi (član 259 KZ) predviđene su znatno strože kazne.
Uredbom je predviđena novčana kazna za prekršaj u iznosu od 50.000 do 150.000 dinara za lice koje ne poštuje zabranu kretanja. Takođe, sa procesnog aspekta Uredba u članu 2 predviđa mogućnost pokretanja i dovršenja prekršajnog postupak i u slučaju da je protiv učinioca pokrenut ili je u toku krivični postupak za krivično delo koje obuhvata obeležja tog prekršaja, bez obzira na zabranu iz člana 8 stav 3 Zakona o prekršajima. Ova odredba može biti sporna u svetlu načela ne bis in idem. Naime, protiv učinioca prekršaja koji je u krivičnom postupku pravnosnažno oglašen krivim za krivično delo koje obuhvata i obeležja prekršaja ne može se za taj prekršaj pokrenuti postupak, a ako je pokrenut ili je u toku, ne može se nastaviti i dovršiti.
Načelo ne bis in idem
Postavlja se pitanje da li vanredno stanje poznaje načelo ne bis in idem – doslovno „ne dvaput u istoj stvari“. Na prvi pogled, neopravdano i nesaglasno sa Ustavom RS i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Evropska konvencija“) bi bilo dvostruko suđenje, a samim tim i mogućnost dvostrukog kažnjavanja i za krivično delo i za prekršaj. Upravo to navedena odredba ove Uredbe omogućava. Naime, Ustav RS (u članu 34) i Protokol 7 uz Evropsku konvenciju ( u članu 4) garantuju načelo ne bis in idem, odnosno pravo svakog da ne bude suđen ili kažnjen dvaput u istoj stvari. Međutim, vanredno stanje predstavlja vanrednu situaciju koja se proglašava kada javna opasnost ugrožava opstanak države ili građana. Ali, i pored mogućnosti suspenzije i ograničenja pojedinih ljudskih i manjinskih prava za vreme vanrednog stanja, od načela ne bis in idem se ne može odstupiti, odnosno ono se ne može staviti van snage ni u vreme vanrednog stanja što je izričito predviđeno kako Ustavom (član 202 stav 4), tako i Protokolom 7 (član 4 stav 3). Sve navedeno dovodi u pitanje ustavnost sporne odredbe, kao i usaglašenost sa jednim potvrđenim međunarodnim ugovorom koji je sastavni deo pravnog poretka RS i se neposredno primenjuje.
Sudovi rade punom parom
Za to vreme prekršajni i krivični sudovi u Srbiji rade kao da nema pandemije, a paradoksalno im je čak i povećan obim posla zbog učestalog kršenja mera za suzbijanje iste. U skladu sa tim, Ministarstvo Pravde uputilo je dopis sudovima koji će voditi postupke protiv lica koja su prekršila mere samoizolacije, u vidu preporuke, da ta suđenja organizuju putem video linka, u cilju zaštite kako zaposlenih, tako i lica protiv kojih se vodi postupak. Ministarstvo je sudove obavestilo da je potrebno da njihovo informatičko osoblje obezbedi neophodne uslove kako bi se omogućilo vođenje postupka protiv lica koja su prekršila meru samoizolacije. To podrazumeva da sudovi imaju računare sa instaliranom kamerom i mikrofonom i na njima program „Skype“. Za saslušanja u krivičnom postupku doneta je naknadno posebna uredba.
Saslušanje okrivljenog u krivičnom postupku
Vlada RS, uz supotpis Predsednika donela je 1. aprila Uredbu o načinu učešća optuženog na glavnom pretresu u krivičnom postupku koji se održava za vreme vanrednog stanja proglašenog 15. marta 2020. godine. Prema ovoj uredbi, u vreme vanrednog stanja, u krivičnom postupku koji se vodi pred prvostepenim sudom, kada predsednik veća, odnosno sudija pojedinac nađe, da je obezbeđenje prisustva optuženog koji se nalazi u pritvoru, na glavnom pretresu otežano zbog opasnosti od širenja zarazne bolesti, može odlučiti da se učešće okrivljenog na glavnom pretresu obezbedi putem tehničkih sredstava za prenos zvuka i slike, ako je to s obzirom na tehničke uslove moguće.
Pravo na pravično suđenje
Pravo na pravično suđenje zagarantovano je kako Ustavom RS (član 32), tako i Evropskom konvencijom (član 6) i od njega se ne može odstupiti ni za vreme vanrednog stanja. Pitanje koje se postavlja je da li se uvođenjem tehničkih sredstava za prenos slike i zvuka kao forme učešća okrivljenog u krivičnom postupku za vreme vanrednog stanja narušava njegovo pravo na pravično suđenje. Na ovom mestu treba konsultovati bogatu praksu Evropskog suda za ljudska prava („ESLJP“) radi određivanja autonomnog pojma „pravičnosti“ s obzirom na to da se on odnosi na postupak u celini pa samim tim i na saslušanje u postupku.
Pojam „pravičnosti“
„Pravičnost“, u smislu člana 6 Evropske konvencije suštinski zavisi od toga da li je okrivljenom dato dovoljno ovlašćenja da iznese svoj slučaj i ospori dokaze koje smatra lažnima. Na osnovu teleološkog tumačenja člana 6, „pravičnost”, između ostalog, obuhvata ravnopravnost i prisustvo stranaka u postupku.
Ravnopravnost stranaka podrazumeva „jednakost oružja“ i u principu se odnosi na jednakost stranaka pred sudom. Podjednako je važna ako ne i važnija u krivičnom postupku gde pojedinac za protivnika u postupku ima samu državu. „Jednakost oružja“ nalaže da se svakoj strani pruži razumna mogućnost da predoči svoj slučaj pod uslovima koji je ne dovode u suštinski nepovoljniji položaj u odnosu na drugu stranu[1].
Iako pravo na „javnu raspravu“ proističe iz formulacija u samom članu 6, slučajevi iz te kategorije obično se razmatraju pod nešto uopštenijem pojmu „pravičnosti“. Ovaj element „pravičnosti” čine, između ostalog, pravo na usmenu raspravu, tj. lično prisustvo optuženog pred sudom[2] i pravo na delotvorno učešće[3]. Iako na prvi pogled izgleda da pravo na usmenu raspravu automatski podrazumeva fizičko prisustvo, video-konferencija (npr. veza sa pritvorskim objektom) može na odgovarajući način da osigura to pravo[4]. Međutim, fizičko prisustvo stranaka je potrebno za:
Kada govorimo o pravu na delotvorno učešće, optuženi može učestvovati u raspravi i preko video-konferencije, ali to treba opravdati veoma uverljivim razlozima (na primer, razlozima bezbednosti). Sistem takođe treba valjano da funkcioniše i da obezbedi poverljivost komunikacije između optuženih i njihovih advokata[7].
Da zaključimo, iako ostaje nejasno kako će se navedena saslušanja putem tehničkih sredstava za prenos slike i zvuka obavljati, treba biti oprezan i voditi računa o standardima ESLJP, kao i o poštovanju prava lica koja će na ovaj način učestvovati u postupku.
Za više informacija možete nas kontaktirati na covid19@geciclaw.com.
[1] Brandstetter v. Austria, stavovi 41–69
[2] Ekbatani v. Sweden, stavovi 24–33
[3] T. and V. v. the United Kingdom, stavovi 83–89
[4] Vladimir Vasilyev v. Russia, stavovi 81–90
[5] Kovalev v. Russia, stavovi 30−38
[6] Shtukaturov v. Russia, stavovi 69−76;
[7] Marcello Viola v. Italy, st. 63–77.
